Зашто је било потребно успоставити јавно – приватни фонд за лечење деце у иностранству?

Државна средства за те намене су ограничена и много деце остајало је без адекватне подршке. Хуманитарне акције, од случаја до случаја, иако су једном броју деце биле последња нада, несигуран и спор су извор, а подложнe су и злоупотребама. Иако са хуманом идејом, такве акције најчешће су отворена повреда достојанства болесног детета и породице која не мање трпи. Неко је написао – деца се више неће лечити смс порукама. Одговорност да тако више не буде, преузело је Министарство здравља и Влада Републике Србије формирањем (буџетског) Фонд, уплатом од 135 милиона динара и омогућавањем да се Фонд пуни и из других јавних, али и приватних извора, пре свега, донација, легата, поклона, како предузећа, тако и грађана. Држава остаје као гарант да Фонд неће остати празан, што чини основ за његов успешан рад. Фонд је већ сада препознат као сигурно место за донације, што најбоље потврђује донација породице Савић, који су највећи део преосталог новца од лечења малене Саре, 120.000 евра поклонили управо овом Фонду.

Други квалитет Фонда је чињеница да ће медицинску контролу поднете документације обављати доктори одговарајуће сопецијалности и на основу својих знања, контаката са иностраним клиникама, проналазити права решења за дечија стања, оболења, повреде које није могуће успешно третирати у нашој земљи, односно да ће допринети да деца не остају дуго без дијагнозе, ако се она у нашој земљи не може успоставити.

Трећи стуб на којем ће Фонд радити је доследно и скрупулозно праћење трошења средстава и та улога је поверена Надзорном одбору кога чине представници заинтересоване јавности преко удружења, донатора и медија. Надзорни одбор је гарант да ће се новац трошити само за намене за које је Фонд и успостављен и то на најрационалнији начин. Када буде могуће, страни стручњаци ће долазити у Србију да својим лекарским умећем на једноставнији и ефикаснији начин помогну пацијентима.
Има и других фондова формираних на иницијативу агилних појединаца, јавних личности, који су већ помогли бројној деци и младима. У блиској будућности видим све постојеће фондове као један комплементарни пул који, својим интерним процедурама и међусобном разменом информација, неће дозволити да и једно дете, којем у Србији нема адекватне медицинске помоћи, остане заборављено и без подршке.